Добитница

МАЈСКЕ НАГРАДЕ 2020.

ЗОРИЦА ЛЕШОВИЋ СТАНОЈЕВИЋ

Рођена 1962. године у Суботици, од оца Јеленка и мајке Милице. Завршила Факултет

политичких наука Универзитета у Београду на Катедри за новинарство и комуникологију. Од 1969. живи у Чачку, где ради као новинар „Чачанског гласа” и уређује културну рубрику. За професионални и књижевни рад више пута награђивана.

„Златну значку” Културно-просветне заједнице Србије добила 2016. године за „дуготрајано, успешано и истрајно афирмисање културних, традиционалних и духовних вредности свог народа као универзалне људске баштине”. За новинске репортаже добила две награде на националним конкурсима CEDEF (Централно Европског Форума за развој) 2010. и 2011. године. Поезија заступљена у више од 70 зборника. Добитник награде за есеј о Дису 1995, Благодарје из Хиландара добила за духовну поезију, најзначајније песничке награде „Момчило Настасијевић” у Горњем Милановцу, Златник са ликом Светог Саве за првонаграђену песму Духовног сабора у Раковици, Београд, прва награда за патриотску поезију на Чукарици, Београд, трећа у Вишеграду и Барајеву за мисаону поезију, друга за кратку причу Српског уметничког друштва, Београд. Два признања добила од Удружења књижевника Србије за подршку у афирмисање књижевности.

Аутор више од 400 интервјуа са личностима из света културе, науке и уметности које су преносили и медији из дијаспоре.

Поносна на објављене интервјуе са пок. Патријархом Павлом,

Нобеловцем Петером Хандкеом,

владиком Амфилохијем Радовићем,академицима Владетом Јеротићем, Дејаном Медаковићем, Василијем Крестићем, Матијом Бећковићем, унуком Николе Тесле по најстаријој сестри госп. Вилијамом Тербом из Детроита, Срђом Трифковићем (Њу Џерси), социолозима, аналитичарима, књижевницима, глумцима, примадонама, музичарима…

Објавила два зборника, монографије „МОРАВСКИ СУСРЕТИ И ПОВЕЉЕ”, 2010. и 2015. године са ауторским репортажама и интервјуима са најзначајнијим српским песницима и иностраним гостима добитницима међународног признања „Повеља Мораве“ (издавачи Удружење књижевника Србије-Београд, КД „Мрчајевци” и ИК „Легенда” из Чачка).

Збирку песама “ЗРНО ПЕСКА У ОКУ”, објавио Графички атеље “Артера”, Чачак, 2018. под покровитељством Града Чачка. Члан више књижевних клубова,  

Вукове задужбине и Српског уметничког друштва у Београду. Објављује у периодици, уредник више књига и публикација и аутор сценарија за културне програме.

Друштвено ангажована као члан Савета за културу Општине Чачак од 2001. до 2006. године; Две године председник жирија градске манифестације „Летњи дани културе“ у Чачку (2015. и 2016.) и две године члан жирија приликом оснивања манфестације; Интензивно сарађивала са Другим програмом Радио Београда, Телевизијом Чачак и листом „Вукова задужбина“ из Београда; Члан управних одбора Огранка Вукове задужбине у Чачку и Књижевног друштва Мрчајевци; -Хроничар градње Храма Успења Пресвете Богородице у Чачку и члан Одбора за градњу више од 15 година. Руководилац новинарске радионице Градске библиотеке две године. Члан Одбора песничке манифестације „Дисово пролеће“ Градске библиотеке у Чачку.

Породично живи и ради у Чачку, граду на Западној Морави.

е-маил: zoricalesovic@yahoo.com

Десанка је то боље написала од мене *

Ко је боље исцедио чежњу из гроздова љубави,

која ври на тихој ватри и

 опија све јаче као кувано вино?

 Али се никад не испија!

Ко је лепше открио немире и

„милину“ од које се на растанку трепери

и грозничаво дрхти до краја писаног пута?

Коме је туга, због оних „који се воле љубављу испосника“,

оковала срце у сталном „страху од сагрешења“,

 и ломила свешћу заточена крила?

 Зашто се увек памте они „с којима се грлили нисмо“ и

 „чије су нам усне остале непознате“?

 И зашто не могу да се споје они, које су

свемирски зраци у вечну светлост већ спојили,

Па срећом бљеште…

Неко је и тај вулкански бљесак спаковао у гвоздену етику,

некоме је то бљутава прича о вери и невери, некоме,

кога нису додирнули најлепши додири…

Коме је та сета о сазнању да

 „и по растанку неће замрети“ већ „гушена хтења“,

 убризгала трајну патњу у жиле животне?

И урезала дубок ожиљак у срце

врелином плиме која руши и тело разара

пред понорима даљина…

Због њих

Због нас

Због душе која у самоћи вене

Због свих

Који не могу да забораве

Десанка је то боље написала од мене!

Зорица Лешовић Станојевић

 (27. августа 2013.)

 *  Часопис „Књижевност“/ Просвета, специјално издање, приредио и одабрао Александар Саша Петров, 2013. год.

 *  Зборник „Врата Понишавља“, Ниш, 2013. год.