ПЕСМЕ У НАЈУЖЕМ ИЗБОРУ ЗА

МАЈСКУ НАГРАДУ 2020.

Неђо Стојановић

          ПЕСНИК

Нисам ја песник баш сваког дана

често сам и радник и физикалац

и велможа сам и интелектуалац

и гутач ватре, продавац снова

и занесењак и патриота

и шарлатан и краљ

и онај кога и воле и мрзе,

подједнако.

Не, нисам ја песник по сваку цену,

по професији,

по убеђењу,

по жељи,

по оном што други желе.

 И не кријем,

ни своје порекло,

ни датум рођења,

ни несавршености ума…

…ни ране не кријем што су ме стизале

и покушавале да убију

ил барем да ме ране,

ране моје…

…и јесу, признајем,

и рањавале су ме и убијале,

и људи су ме рањавали и убијали

мислећи да нисам песник

јер у противном, знали би

да песници не умиру никада.

Понекад, кад ноћ падне ведра

легнем, с рукама под лобањом

и гледам и небо и звезде

и месец у пуном кругу…

…и ни тад нисам песник

само проматрач времена,

сведок небеских предела.

Понекад по цео дан пијем

и урлам

и псујем

и груб сам,

и црн сам,

и циганин сам

и коњ цигански, што черге вуче

друмовима блатњавих предела душе…

…па чак и тад сам

и небо

и сунце

и звезда сјајна небеска…

…и облак сам

бели паперјасти облачић

што мирише на срећу

недохватан ни времену, ни људима,

ни Богу.

И тек покаткад,

кад ме сустигну живота потере

љуте,

рукавом обришем сузу неку

што ме ухвати на превару,

на лаж,

на емоцију,

кришом,

изненада,

да нико не види…

…то ваљда се нежност пробуди у мени

то душа плаче пуста…

…и тад ми се учини да сам песник

јер песника без душе нема.

Миле Ристовић

КРОЗ МЕСЕЧЕВУ ВОДУ

Ноћ се претвара у месечеву воду

Пливам

У непозната пространства сопства

Тражећи источну страну вечности

Жубори тама

Трагом мога тела уписана

У огледало јаве

Говор воде се не понавља

Траје без престанка

И прелива се у пут времена

У сусрет самог себе

Увире у тишину

Раздробљеног бескраја

Бошко Ломовић

ЗАВИЧАЈ У МЕНИ

Другујем

Са завичајем –

У срцу га

Носим,

Био у Паризу,

Чикагу,

Отави,

Или Москви.

 

И ма где

Да сам,

Сањам ли

Ил’ сам на јави –

Песма ситнога

Попца

У сутону се

Заплáви.

 

Ливада

Прадедовска

Маслачком је

Застрта,

А над њом

Око Сунца

Шева кругове

Црта.

 

„Угаси,

Гас не арчи!“

Чујем још

Из даљина

Штедљиви глас

Мајчин –

Док читам

Јесењина.

 

Преко

Седам брда

И исто толико

Мора,

До мене стиже

Ветром

Венчић

Врапчијег хора

 

Што је

У свако доба,

И сунчано,

И тмасто,

Красио стреху

Наше

Кућице

Под храстом.

 

И јурим

Оног лептирка

У све минуле

Дане,

И пузам се

Уз брезу

До гнезда

Црне вране.

 

У ритму

Моје крви,

Што га осећам

У телу,

И сад се

Грлице јулске

Дозивају

У селу.

 

Другујем

Са завичајем –

Чувам га

У погледу,

Био у Цириху,

Луанди

Ил’, као сад,

У Овиједу.

 

Нераздвојни

Заувек,

К’о Божић

И Бадњи дан –

Час ми је

Мелем на рани,

Час у рани

Јатаган.