ГОРДАНА СТОЈИЋ, песникиња и ДОНАТОР СКУП ДМ
Госпођа Гордана Стојић, наша земљакиња, која готово пола века живи у Канади, у неколико наврата је била великодушна и према нашем Удружењу, као и према часопису САН са којим блиско сарађујемо. Удружење писаца „Десанка Максимовић“ јој се и овога пута од срца захваљује, јер је по трећи пут упутила донацију за развој нашег Удружења.
Са великим задовољством објављујемо биографију Гордане Стојић, боље рећи аутобиографију јер је сама својим речима исписала.
Моје име је Гордана (Станисављевић) Стојић, рођена сам у Нишу 1936. године. Гимназију и Вишу педагошку школу такође сам завршила у Нишу.
Од 1967. године живим са својом породицом у Торонту. Нисам прекидала контакт са отаџбином. И дан-данас често боравим у свом родном граду Нишу. Живот у Торонту је увек био и добар и едукативан, али носталгија за домовином није јењавала. Можда су у питању и године, али свакако су томе допринели и немили догађаји, који су задесили Србију – рат и НАТО бомбардовање. Све ме је то натерало да трагам за нечим што би представљало катарзу свим тим тешким осећањима. Писање је био мој природан пут за најдубље изражавање бунта и осећања привржености матици Србији.
Много година раније, написала сам збирку песама и уз бодрење најближих, потражила издавача. Нажалост, немајући искуства, прихватила сам понуду првог издавача, али разочарење није изостало, јер је већина песама, мање или више, била измењена. То је у мени створило личну дилему: Да ли наставити са издавањем или се сасвим повући? Та раскрсница за мене је била веома значајна. Одлучила сам да идем даље и да откривам шта доноси неизвесна будућност. Ипак, уз све те стрепње, пратила ме је и велика срећа.
Случај је хтео да упознам писца, есејисту, песника и уредника часописа „Градинa“ – Добривоја Јевтића, правог „ренесансног“ човека. После једног читања, збирка песама „Веровање у доброту“ је у свом оригиналу издата 2000. године. После тога, издавачка кућа Просвета из Ниша, поново је издала исту књигу 2004. године. То је било допуњено издање које је представљено на Сајму књига у Нишу и Београду. То ме је охрабрило да наставим са писањем.
Када особа верује у себе, онда долазе и нове прилике. Следећа је била можда и најлепша. Удружење српских писаца „Десанка Максимовић“ из Торонта, отворило ми је своја врата. Иначе, удружење, које је основала Катарина Костић, новинар, писац, песник, и добитник многих награда, подстиче ентузијазам у дијаспори, тако да сви они који желе да за собом оставе траг писане речи имају овде своју прилику, заједницу, своје острво отаџбине у далекој Канади. Поносна сам што сам члан овог удружења. Удружење писаца „Десанка Максимовић“ је у зборнику „На таласима речи“, који је штампала издавачка кућа Нова Европа, Београд 2009. године, објавило и моје песме. Поводом прославе Видовдана, а и два века Срба у Америци, уредник Књижевне радионице Кордун, Илија Шаула, из Филадефије (Пенсилванија), издао је „Реч из расејања“, 2014. године. Симболично је књига имала 200 страница (200 година Срба од 1814-2014). Песма „Светли граде“ (ода Нишу) и кратка прича „УНРА“ – амерички пакети били су мој допринос овом издању.
Такође, велика част је бити уврштен у „Биографски лексикон“ – Српски писци у расејању (1914-2014) – чији је аутор и издавач била Милена Милановић. Лексикон је штампан у Београду и од великог је значаја, јер обухвата писце нашег, српског порекла из целог света. У самом предговору, лауреат Матија Бећковић, каже да ова књига евидентира Србе, који су обележили 20. век.
Члан сам друштва СКУП ДМ од 2000. године.
Искрено,
Гордана
Гордана Стојић – Песме
Катарина Каћа Костић и Гордана Стојић
са чланским картама Удружења писаца „Десанка Максимовић“, Торонто, Канада
Одломак из приче Грао жакет из књиге ПОЛА ПАЛАЧИНКЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ Гордане Стојић.
Јесен се ближила, а ја нисам имала ништа за свежије дане. Али и ту ми се осмехнула срећа. Одмах до наше зграде становала је једна госпођа, која је добијала пакете из Америке. Све што њој није било потребно, продавала је. Мајка моја купи од ње један штофани грао жакет, који је и мени био таман. Носиле смо га наизменично. Сада више није било проблема. Не, није увек било баш тако. Дешавало се да ми мајка оде до неке пријатељице, па се задржи мало дуже, онда ја, све време до пола избачена преко прозора, гледам низ улицу, чекајући је да се врати. Кад је видим како жури, јер је знала да је чекам, мени лакне. Како улази, свлачи жакет и даје га мени…
Моји родитељи су давно умрли. Ја живим у иностранству. Само, не знам шта се уопште десило и где је завршио мој лепи грао жакет.
