УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИХ СТВАРАЛАЦА “ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ” 35 ГОДИНА СРПСКОГ ПЕСНИШТВА

ПОВОДОМ 35-ГОДИШЊЕГ ЈУБИЛЕЈА УДРУЖЕЊА
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Удружење књижевних стваралаца “Десанка Максимовић” обележава 35 година свога постојања и веома успешног рада. Удружење је стекло, завидан реноме у српској дијаспори. Многи од његових чланова су познати и нашој отаџбини, чланови су Удружења књижевника Србије, већина њих су издали више од једне књиге поезије или прозе. Данас, као и одувек, говорити и писати о нашој највећој поетеси Десанки Максимовић, чије име носи ово удружење значи писати о песнику свог народа. Она је изузетна појава у српском песништву. Остварила је песничко дело које плени обимом, квалитетом и хуманошћу највишег реда. Она је у самој сржи народног бића. Њена поезија ће вечно трајати, јер српски народ не заборавља своје песнике. Од ране младости Десанка је била ведро загледана у живот, у њеном младалачком и творачком бићу разбокорила се широка скала осећања и мисли. Мало је песника, не само код Срба, већ и у историји књижевности света који су рођењем обдарени таквом виталношћу, да су и у позним годинама свога живота писали поезију изузетног квалитета. Десанка је писала стихове преко 70 година, њена поезија је била блиска људима свих доба старости и свих професија. Писала је лако, примамљиво, разумљиво за све. Своје прве песме објавила је 1920 године и све до своје последње збирке писала је о љубави, истини, отаџбини и веровала је у будућност свог народа.

Године 1976, наша велика песникиња посетила је први пут Северно- амерички континент. Позив јој је био упућен из Торонта, од стране тада тек основаног Југословенско-канадског удружења жена, поводом прославе 8. Марта. У овом највећем канадском граду упознала је многе наше људе, а највише је била заинтересована за сусрет са песницима који су писали стихове на матерњем језику. На њену иницијативу одржано је песничко вече на којем је она саслушала стихове наших песника и дала на њих објективан критички али добронамеран осврt речима: “Говорићу вам као да сте песници професионалци. Другачије не вреди да вам говорим. У том смислу сваки од вас треба што више да чита поезију и да се њом бави. Душу, емоционалност имате. Али се морате одмаћи и стално одмицати од времена како се некада писало. Морате се приближити савременом песничком изразу. Треба изучавати песнички занат. А коме је суђено да уђе на врата поезије, неће закаснити.”

Тада је говорила и о својој поезији. Понела је радове наших песника у Београд, са обећањем да ће се заузети за њихово објављивање у земљи. Своје обећање је спровела у дело. Наиме, 1980 године, изашла је прва збирка исељеничке поезије под називом ” Домовино ноћас сам те сањао”, у издању Крушевачке “Багдале”, са уводном речи Десанке Максимовић. Збирку је уредио песник Никола Корбутовски,тадашњи главни уредник листа “Завичај”. Та прва збирка је имала велику магичну тежину. Било је то време пионирског откривања нашег песничког и духовног братства у расејању, које је чувало српски језик и његову душу. Наши песници у дијаспори су историзовали српско национално биће, колико у језику, толико у души, а потом су се доказали и у пробуђеном јединству који ће судбински одређивати и неке поетске токове у задњој деценији 20-тог века.

Ова посета Десанке Канади и Америци била је од огромног значаја за дијаспору. Тада је културни живот подигнут на виши ниво, а поезија, као један од најзахвалнијих видова неговања матерњег језика, постала је популарна, па су учестале организоване песничке вечери и промоције књига наших песника. Тако је, почетком 1978 године основано ово удружење песника и писаца у Торонту, које је добило име велике поетесе, са њеном сагласношћу. Исте године у Чикагу је основана песничка секција “Десанка Максимовић”. Затим је изашла још једна антологија песника српске дијаспоре, “Певај народе мој”, антологија 120 песника који су живели и радили у 17 земаља света: Канади, САД, Аустралији, Немачкој, Румунији, Француској, Мађарској, Аустрији, Шведској, Швајцарској, Данској, Белгији, Јужној Кореји, Италији, Пољској, Енглеској и Грчкој. Ови песници су објавили око 200 књига на српском језику. Књига је изашла у издању НИП “Туристичка Штампа” Београд, “Багдала”, Крушевац и Удружења писаца из дијаспоре. Главни уредник и ове збирке био је новинар и књижевник Никола Корбутовски из Београда.

Састављање овакве антологије је био веома осетљив књижевни посао, али су уреднику у томе помогли удружења и клубови: «Десанка Максимовић” из Торонта, Литерарно удружење “Зора” из Мелбурна и Удружење писаца “Седмица” из Франкфурта на Мајни као и друга удружења. Објављени стихови у овој великој збирци су антологијске вредности и то нам говори да се данас савремено српско песништво не може замислити без многих аутора из расејања. Ове песнике је спојило и удружило исељеништво, изнутра сродило песништво, а више од обоје вера у важност и смисао поезије.

И овом приликом желим истаћи да су наши песници из Канаде, посебно из Торонта, део српске књижевне баште, већ расцветане и зреле, пуне плодова. По истим траговима који стоје иза оних великих њихових претходника који су стигли или нису стигли да се за живота врате у отаџбину – Јован Дучић, Растко Петровић, па и Милош Црњански. Наши песници из Торонта, чланови удружења књижевних стваралаца “Десанка Максимовић» пишу изванредне љубавне стихове и дивну родољубиву поезију која садржи у себи мобилизаторски тон, али у високој тензији уметничке речи. Они су углавном лирски песници плодоносног утицаја на своје читаоце. И ови песници поново доказују колика је виталност српске поезије и српске нације. Њихова песничка продукција везана је за српске издавачке куће, што управо говори о интегралној српској књижевности.

Ако се постави питање, где се на почетку овог новог миленијума налази песништво српске дијаспоре, одговор је да се српска вангранична поезија поново враћа оним инспиративним врелима у којима доминирају импулсне трагике, јер је таква и ситуација са српским народом. Али, ови песници су и оптимисти. У прилогу овој тези најбоље говоре и многи стихови, који су 1999. године, настали и први пут прочитани на трговима и улицама многих светских метропола, на протестним скуповима наших грађана током НАТО бомбардовања. И ти су стихови, као и већина других изнедрени директно из срца.

Захваљујем се нашим песницима у Торонту и Канади који пишу о нама и о нашем животу, далеко од отаџбине, њој нас у ствари приближавају, чувајући наш језик и духовност. А отаџбина која је у истом језику, такође је у истом срцу. Ово удружење књижевних стваралаца у Торонту су до 2016 године водиле песнички орфеји, познате поетесе, Катарина Костић, Стојанка Раденовић Петковић, Буба Браунштајн, Снежана Ивковић, Десанка Јанковић, Јелена Шаула, Снежана Ана Савић, Татјана Црњански (прозни писац), а од мушких чланова са стажом дужим од десет година споменућемо песнике: Ђуру Маљковића, Перу Ковачевића, Николу Мишчевића, Срету Петрића, Илију Шаулу, Богдана Мишчевића и прозне писце: Бранка Бубала, Дјорђа Васића, Данила Марића… Удружење «Десанка Максимовић» се из године у годину обнавља и подмлађује.

Октобар 2013. Слободан Рундо