ОСНОВАЛА НАС ЈE ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Захваљујући писму које смо ми жене упутиле великој песникињи, давне 1976. године, у коме смо изразиле јарку жељу да нам буде гост на прослави 8. марта, у организацији тек основаног Удружења жена „Мајка и дете”, Десанка Максимовић је одмах донела одлуку да разгрне свој веома испуњен радни простор и прелети океан, да би упознала жене које су јој неколико година раније упутиле једно од најлепших и најпоетичнијих писама утехе које је икада примила, поводом смрти њеног мужа Сергеја Сластикова.
Када је објављено у јавности да најпознатија српска песникиња долази у Торонто, сви су похрлили да се сретну с њом. Друштва и организације су приредили специјалне дочеке, уговорени су сусрети на канадским универзитетима и у универзитетским библиотекама, на Катедри за славистику, организоване су посете музејима и уметничким галеријама. Највише је одушевио познати национални музеј „***Group of Seven”, због  раскоши боја и пространства канадских пејзажа на сликама ових уметника.
И поред свих нагомиланих утисака, Десанка је највећу пажњу посвећивала својим земљацима, свом народу, а наши људи су на сваком кораку испољавали љубав према својој омиљеној песникињи. Многи су при додиру са њом и заплакали. Понајвише су нам остали у сећању велико узбуђење због њеног доласка, и проливене сузе. Као што је већ речено о њој, зрачила је месијанском поруком гласника свога народа.
Било је уговорено више сусрета са познатим канадским песницима, али Десанка је упорно тражила да се сретне са својим земљацима који пишу поезију на матерњем језику. На њену иницијативу одржан је песнички скуп. Пажљиво је слушала наше стихове и дала на њих објективан критички осврт. Затим нам се обратила речима које често цитирамо:
„Говорићу вам као да сте песници професионалци.
Другачије не вреди да вам говорим. У том смислу сваки од вас треба што више да чита поезију и да се њом бави.”

Душу, емоционалност, имате. Али се морате одмаћи и стално одмицати од времена како се некада писало. Морате се приближити савременом песничком изразу.
Треба изучавати песнички занат. А коме је суђено да уђе на врата поезије, неће закаснити.”
Овим речима Десанка Максимовић је благосиљала нашу посвећеност поезији. Поезија је постала део нашег живота.Чврсто смо одлучили да оснујемо удружење са њеним именом и то смо учинили у мају 1978. године. Поседујемо јединствен документ: ауторизацију са потписом Десанке Максимовић, што нам је накнадно тражило одговарајуће канадско министарство јер Удружење носи име живог аутора. Колико нам је познато, једино су још две основне школе су добиле одобрење велике песникиње да за живота носе њено име. Ђуро Маљковић, Десанка Јанковић, Јелена Гавриловић, Јелена Шаула и ја смо једини од те групе иницијатора и првих чланова Удружења, вечерас овде присутни. Ђуро Маљковић је био први секретар Удружења.
Најпре смо приређивали рецитале с којима смо понајчешће наступали у културним програмима других друштава и организација, а затим смо почели да одржавамо наше песничке вечери и постепено да стичемо своју публику.
У документу регистрације наведени су циљеви нашег Удружења: промовисати књижевно стваралаштво, посебно поезију аутора југословенског порекла, откривати песничке и уопште књижевне таленте и помоћи им да стекну књижевно искуство и признање, иницирати размену идеја између канадских и југословенских писаца (у земљи и у дијаспори) посредством књижевних радионица, новина и часописа, издавања заједничких књига на енглеском, српском, или на оба језика.
Десанка је понела наше радове у Београд са обећањем да ће се заузети за њихово објављивање. У издању крушевачке „Багдале”, 1980, изашао је први Зборник исељеничке поезије под називом „Домовино, ноћас сам те сањао”, са уводном речи Десанке Максимовић. Зборник је уредио Никола Корбутовски, тадашњи главни уредник „Завичаја”, гласила Матице исељеника Србије.
Може се рећи да постоје два периода у раду нашег Удружења. Први је у време бивше Југославије када су чланови били и представници других народа који су писали на српском или хрватском језику, али је и тада највише било Срба. За тај први период било је карактеристично повезивање наших људи од пера у разним градовима на Северноамеричком континенту. У Чикагу је песник Иван Марјановић основао исте 1976. године секцију Удружења. Песник Перо Ковачевић је у Виндзору основао издавачку кућу „Перун прес”. Тих година били су чести
заједнички наступи са канадским песницима, као и гостовања књижевника из завичаја. Врло брзо се почела развијати издавачка делатност. Наше Удружење је у првих пет година објавило две заједничке збирке песама: „Скамењен облак”, Торонто и „Постојбина маслине”, Виндзор. Помогли смо објављивање у Торонту превода поеме „Маховина” Мирослава Антића у време посете овог познатог песника 1978. године. Најзначајнији издавачки подухват остварен је у Торонту непуну годину дана после посете Десанке Максимовић овом граду. Књижара „Србика” објавила је двојезично издање избора из поезије Десанке Максимовић. Ту књигу је приредио проф. Милан Сурдучки који је све до своје смрти 1985. године, предавао српскохрватски језик на катедри за славистику на Универзитету у Торонту.
Десетогодишњицу рада и 90. рођендан Десанке Максимовић обележили смо објављивањем зборника „Од срца до завичаја”, у издању „Багдале” и Матице исељеника Србије. Зборник је приредио познати песник Драган Драгојловић.
Распад бивше заједничке државе утицао је на привремено замирање активности Удружења „Десанка Максимовић” (од краја 1990. до почетка 1993. године). И овај пут нас је извукла из летаргије наша велика песникиња. Комеморативно вече, одржано поводом смрти Десанке Максимовић (11. фебруара 1993.) окупило нас је у великом броју и опоменуло на дуг према њој и њеној поезији, на завештање које нам је оставила – да негујемо љубав према поезији и матерњи језик кроз поезију. Активности Удружења не само да су оживеле, већ су се одвијале много интензивније него у прошлости и интегрисале су се у културни живот српске заједнице у Онтарију. Разлог томе је велики прилив српске интелигенције, професионалаца и стваралаца из свих области, који су се доселили у Јужни Онтарио у периоду од 1991 до данас. Подмлађено и обогаћено новим члановима, песницима и прозним писцима који су дошли са књигама објављеним у Србији или Републици Српској, затим лингвистима, професорима српског језика, књижевним критичарима, лекторима, драмским и ликовним уметницима, као сарадницима, Српско-канадско удружење књижевних стваралаца „Десанка Максимовић” (овај назив је у употреби од 1993.) које се служи, нарочито у својој издавачкој делатности, првенствено ћириличним писмом, има све услове да данас више него икада раније оправда разлог и циљ свога постојања. То и показује на делу.
Књижевне вечери се одржавају најмање једанпут, а често два-три пута месечно. Изузетно добро су биле посећене песничко–музичке вечери, одржане у амбијенту изложби наших ликовних уметника. Једно време смо издавали и своје гласило „Књижевни лист”. Престали смо с тим пред НАТО бомбардовање наше земље, да бисмо своју енергију усмерили на помоћ свом страдалничком народу. Неки од наших чланова сваке године посећују Косово.
Срећна околност за интензиван књижевни живот на српском језику је постојање познате књижаре „Србика” у Торонту.
Није лако утврдити тачан број чланова нашег удружења, јер он стално варира, али у свим временима оно је увек имало педесетак активних чланова у Канади и Сједињеним Америчким Државама, на које се увек могло рачунати, када се радило о организовању узајамних посета и прикупљању књижевних прилога за заједничка издања.
Приоритет у раду Удружења усмерен је на представљање књига наших чланова, као и свих других који нам се за то обрате. Самим тим поспешујемо издавачку делатност. Годишње објавимо више од седам књига, имајући у виду наше чланове и блиске сараднике из целе Северне Америке. Двадесетогодишњицу Удружења и 100 година од рођења Десанке  Максимовић крунисали смо излажењем Антологије „Чуј, рећи ћу ти своју тајну”, у издању Српске националне академије у Торонту и Матице исељеника Србије. Састављач је цењени књижевник и антологичар проф. Васа Михаиловић. А до краја ове године, поводом тридесетогодишњег јубилеја, биће објављен обиман Зборник песничких и прозних прилога не само аутора са овог континента, него и наших сарадника, српских писаца, из европских земаља и из Аустралије.
У свери наших активности су књижевне трибине којима охрабрујемо оне који пишу „само за себе”, да стекну самопоуздање и почну да се појављују у јавности, затим обележавање књижевних јубилеја у српској, а понекад и светској, књижевности. Волимо да промовишемо књижевне и уметничке пројекте. Свако ко има идеју за књижевни конкурс, или рецитал, и добро је осмисли, са књижевним или песничко-музичким садржајем, може да рачуна на нас као  организатора таквог догађаја. Наравно, увек смо спремни да укажемо гостопримство писцима из Србије, организовањем представљања њиховог књижевног дела.  Много пута смо чули коментар: „Позавидела би вам и Француска 7 (зграда УКС-а) на организацији и атмосфери књижевних вечери”.
Иначе смо и званична филијала УКС-а, јер најмање седморо чланова Удружења „Десанка Максимовић” јесу чланови Удружења књижевника Србије.
Песници су најпоузданији чувари свог језика и писма, јер је то наш насушни хлеб. Као што без ваздуха нема живота, тако без језика нема поезије. А поезија се може писати само на матерњем језику – за нас, најлепшем, српском језику.
То је та тајна у песмама Десанке Максимовић коју нам је све време откривала и коју нам је завештала.