ПРОМОЦИЈА ДВЕ КЊИГЕ Душице Ивановић
ТОРОНТО, 12. јануар 2020.
РАЗОРУЖАНА СЛОВА, Београд 2019.
Из рецензије Милице Лилић:
„Пред читаоцем је књига избрушених стихова, снажне симболике и метафорике, дивних синестезија и персонификација, пространа по обиму духовности, опсегу опеваног, дубини просећаног и узначаног, по учинку естетских домашаја. Књига љубави, тихе светлости, трагања и налажења. Покајања и опроста, искрености и суочавањима са њеним одсуством. Врло бујне осећајности, од свих валера таме до раскошних дугиних боја љубави која се тражи, за којом се болује и која се на крају проналази.“
ЗОВЕМ СЕ АСТИКЈА (УЧЕЊЕ ДУШЕ), Београд 2019.
Из рецензије Гордане Влајић:
Зачевши догађај четири хиљаде године пре Христа, кроз лик или ликове (не као ауторска недореченост, већ као филозофска премиса) који носе име или имена „вера“ на санскрту, старохебрејском, кинеском, енглеском, хавајском и српском језику, Душица Ивановић ушетава у деликатност религијских разлика не огрешивши се ни o једног бога, кроз епохе и пределе, до данас и довде. И љуљајући се у ритму туге или усхита, у ритму страха или наде, који је свим људима подједнак, читалац ће бити прожет запитаношћу на коју се већ хиљадама година не усуђују да одговоре они који не отварају своје срце за синјан, за фејт, за веру (…) Својом снажном, филигрански раскошном и вишеслојном причом, Душица Ивановић охрабрује нудећи свету: не безизлаз – већ пут којим (се) треба тражити; не крај – већ почетак; не усамљеност – већ сусрет и не ништавило – већ светлост. И све то у брушеној књизи, са онолико речи које су по мери читалаца света. Ово је једна од оних прилика када је част пожелети књизи „Зовем се Астикја“ срећан пут око света. И останак међу будућим читаоцима.
Нека тако буде.
Промоција најновијих књига
Душице Ивановић,
романа „Зовем се Астикја (Учење душе)“ и поетске збирке „Разоружана слова“, Торонто, 12. јануар 2020.
Промоција нових издања Душице Ивановић, која је уследила после успешног представљања у Србији у оквиру Сајма књига, одржана је у недељу 12. јануара у просторијама Hivers Workspace у Торонту. Осмишљена је као разговор са ауторком, којој је ово четврта збирка поезије и трећа прозна књига. Разговор се, после главног програма, наставио са посетиоцима, којих је било више од сто.
Песникиња Драгана Живић Илић, водитељ књижевне вечери, истакла је да, иако припадају различитим књижевним врстама, две нове књиге Душице Ивановић имају много заједничког. Представила их је као две поеме о путовању душе, које се међусобно прожимају по питању мотива, инспирације и емотивног набоја.
О поетској збирци „Разоружана слова“ своје импресије је са посетиоцима поделио Драгиша Тошић. Поигравајући се речима, свој приказ је назвао „Добро наоружана слова Душице Ивановић“. Он је, између осталог рекао:
Збирка „Разоружана слова“ ће вам, уствари, открити супротно од прве асоцијације, откриће вам пребогат арсенал разноврсних и добро наоружаних слова, понудиће вам питку симболику и атрактивне метафоре, даће вам на увид углачан и досљедан стил, избрушен језик који ријечи држи под војничком дисциплином, а поетском доживљају и мислима препушта и слободу и простор.
Разоружана слова у овој збирци су, у ствари, метафора тишине која окује људе што су се разишли, а још увијек су немоћни да оду.
То је тишина којом су оковани људи који су још ту, а успјели да оду довољно далеко, одакле је повратак и немогућ и бесмислен.
Разоружана слова су све и једино што остаје иза двоје људи из различитих галаксија, који су, колико јуче, били једно тијело и једна душа.
Говорећи о роману „Зовем се Астикја“, књижевник Ђорђо Васић је посегао за стиховима Лазе Костића из песме „Међу јавом и мед сном“. Али, за разлику од песника, који проклиње своје срце, ауторка романа је, по његовим речима, „успјела да то своје летење међу јавом и међ сном и своје плетиво претвори у роман, мали обимом, али велики поруком, идејом и структуром“. Васић је нагласио „заокруженост концепта, али и стаменост структуре, исклесаност и дореченост идеје у овом роману“. У наставку излагања, Ђорђо Васић је рекао:
У невјероватно шароликом калеидоскопу романа „Зовем се Астикја“ шароликих а тужних ликова, преко старохебрејске Аман, кинеског монаха Синјана, несрећне удовице Фejт, учитеља Паулелеа са Хаваја, до Вере из Београда, дешава се увијек једно – Душица све своје ликове, углавном худе судбе, који свакако нису миљеници или миљенице среће, шаље на пут самоспознања. Без обзира одакле тај пут кренуо – да ли из порођајних болова у колиби у којој влада потпуни мрак, или из склоништа из којих се виде коњскa копитa и безбројна ускомешана стопала, да ли из мјесташца које мирише на зреле јабуке, да ли из родног града у близини океана, или пак из изнајмљеног стана након напуштања родитељског дома, њихова путања води ка умном созерцању себе. „Моли се у храму који је теби. Не тражи срећу изван себе, јер ћеш је тако увек пронаћи“, каже на свом крају Паулеле.
Снимак промоције на каналу Српске телевизије Торонто:
